О Милеви Марић

Она о којој се прича – Милева Марић Ајнштајн

Може ли се рећи да је Милева Марић „мајка“ теорије релативитета? Може ли се рећи да је „вредан само онај живот који је проживљен за друге“? Готово је сигурно да се у животу једне жене тешко или никако могу сјединити две среће, лична и општељудска једна се мора жртвоmileva-Maricвати. У борби за Ајнштајна, Милева је изгубила себе. Величину једног генија може да прозре само онај ко у себи носи сличну енергију. Такву енергију је свакако поседовала Српкиња Милева Марић, прва супруга немачког нобеловца Алберта Ајнштајна. Претпоставља се да је ова жена из сенке дала значајан допринос Ајнштајновом стваралачком раду, па се све чешће поставља питање да ли су

Ајнштајнови најзначајнији радови заиста његови, или иза њих стоји Милева Марић. Годину 1905. немачка Влада је прогласила годином Алберта Ајнштајна, али се свакако треба присетити и жене која је у њему открила генија, са њим остварила брак и породицу, али изгубила своје место у светској науци.
Имао је седамнаест, а она четири године више када су се срели на циришкој политехници. Била је једина девојка у одељењу у коме је Ајнштајн студирао, и једна од четири жене на свету којој је дозвољено да изучава техничке науке. У Србији у то време није било дозвољено женама да студирају, а у свету се са подозрењем гледало на могући успех жена у науци. Али њен таленат за математику и физику нису могли да оспоре ни највећи скептици. Било је јасно да је рођена жена која може дати значајан допринос науци, знали су да она може променити свет.
Милева се никако није уклапала у опис оних атрактивних и лакоумних девојчица за којима је жудео Ајнштајн, али је за њега имала нешто посебно, нешто што је одвајало од осталих девојака. Имала је енергију да прати његов генијални ум и, што је било важније, имала је брилијантне идеје кроз које је видео себе међу звездама. Албертова једина жеља је била да дотакне врх светске науке.

Без сумње, спојила их је заједничка страст према физици и математици, а остаје недоумица да ли је за Алберта Ајнштајна Милеву Марић трајно везала љубав или теорија релативитета.

Жена која је остала у сенци свога мужа

 Милева 1903. године напушта студије и одлази за Немачку, где је родила њихово прво ванбрачно дете, девојчицу Лизарел. Ајнштајн није знао разлог њеног одласка. На вест о напуштању Швајцарске запањено је упитао: ,,А ко ће радити моје задатке?“. mileva3

Утешила га је могућност да јој задатке шаље поштом, и тако је и било. Непосредно пред порођај јавила му је да за који месец треба да се роди њихово дете. Та вест пробудила је у њему паничан страх од одговорности, на коју није био спреман. Знао је да се рођењем детета затвара његова перспектива. Наука није смела да трпи.

Одмах након рођења, девојчица је дата на усвајање. Две године касније, венчали су се Алберт и Милева. А то није било ни мало једноставно. На путу ка заједничком животу стајала је Албертова мајка, Јеврејка која није желела да се помири са чињеницом да ће њен син остварити брак са Српкињом. Због свог порекла није била достојна да буде његова супруга, и то је био довољно да је никада не прихвати и до краја живота мрзи своју снаху. Умрла је у убеђењу да је поред Милеве њен син проћердао своју будућност.
У браку су се родили Ханс Алберт и Едвард. Јако мало времена су имали за заједнички рад, а додатно бреме им је била болест другог детета. Брак за ове две различите природе постаје велики терет. Ајнштајн је општељудску срећу стављао изнад личне, сопствене и Милевине среће. Он је себи крчио пут до звезда.
 Она је морала да се задовољи улогом мајке, потајно верујући у тренутак када ће се вратити науци. До тада јој је било довољно да сарађује на радовима који ће прославити њеног мужа.И никада није хтела да призна да сама нема ништа од тога. Веровала је да су њих двоје једно.einst_emh
Након 11 година заједничког живота Ајнштајн напушта породицу и жени се својом блиском рођаком. Овај развод је Милеву коштао нервног слома. Након опоравка живи у великој беди. Без посла, дома, вере у бољи живот. Децу је прехрањивала у народним кухињама. Није имала новца за лечење детета, чија је болест напредовала и за Милеву постала несавладива.
Ајнштајн је одавно престао да доводи себе у везу са њима. Године 1922. је добио Нобелову награду за рад о фотоелектричном ефекту. Њене заслуге никад није јавно признао. Ајнштајн је целокупан новац од Нобелове награде пренео на Милевин банкарски рачун. Да ли је то било његово признање и за њен допринос? И да ли јој је то било потребно? У борби за њега изгубила је себе.

Милева Марић је умрла у Цириху, августа 1948. године. Сахрањена је о трошку државе. Место њеног трајног пребивалишта је до скоро било непознато. Тек 2004. године, захваљујући Николи Стојановићу, оснивачу меморијалног центра Николе Тесле у СентГалени, пронађен је гроб Милеве Марић. Он се пет година бавио истраживањем са жељом да открије, и јавност упозна где тачно почива Српкиња која је свет задужила науком, а на неки начин остала у сенци свог мужа.

Иза Милеве су остала само два научна списа. Први, о Аналитичкој механици, спремљен за Ајнштајнова предавања 1910. године на Циришком универзитету. Други је одговор Милеве Марић Максу Планкту на њихов рад о инфрацрвеном зрачењу. Један међународни конгрес физичара деведесетих година прошлог века био је скандализован изјавом Евана Хариса Вокера: „Ајнштајн није открио теорију релативитета, која му је донела светску славу. Његова прва супруга, Милева Марић, дала му је многе генијалне идеје које су му отвориле пут до успеха. Она је та која је написала чланке о теорији релативитета, које је он објавио под својим именом“. Физичар Абрам Јофе је тврдио како су му у руке доспели оригинални списи теорије релативитета, потписани са Марић Ајнштајн.

Може ли се рећи да је Милева Марић „мајка“ теорије релативитета ? Може ли се рећи да је „ вредан само онај живот који је проживљен за друге“? Готово је сигурно да се у животу једне жене тешко или никако могу сјединити две среће лична и општељудска једна се мора жртвовати.

Припремила
професор Биљана Поповић